Imam vremena za tebe

Slušalac i rečima i celim držanjem pokazuje da je spreman da sasluša drugu osobu. Traže mirnu i prijatnu prostoriju, jedan od njih pripremi neki od “ritualnih rekvizita“ (kafa, čaj, cigarete..) koji signaliziraju da je slušalac sigurno spreman da odvoji neko vreme, nameste se tako da je oboma udobmo, izbegavaju nervozne radnje “gledanje na sat, lupkanje nogom, nestrpljivo zapitkivanje i sl.“

Slušam tebe, a ne sebe

Slušalac je otvoren za ono što govori druga osoba. U zagradu je stavio svoja očekivanja i svoje procene u vezi sa tim. Pazi da mu ništa važno ne promakne od onog što druga strana oseća i što joj je potrebno.

I neverbalna sredstva služe tom cilju. Dobro je savladati potrebu da se, u pojedinim fazama razgovora, skače sa stolice, vrti glavom, cokće neodobravajući, nervozno šetka, da se okreće glava i telo od sagovornika itd. Može pomoči kada se sedi blizu, ali ne preblizu (toliko daleko da i šapat može da se čuje), kada su sagovornici licem okrenuti jednan drugom, kada onaj koji sluša ne šeta pogledom, ne premerava drugoga već ga gleda u oči (ali to da ne bude “zurenje”),klimanje glavom povremeno, takođe, ukazuje na to da smo prisutni…

Važno je obratiti pažnju i na neverbalnu signalizaciju druge osobe. Osoba nešto saopštava naizgled mirnim tonom, ali rukama gužva maramicu... Te ruke prenose važnu poruku!

Da li sam dobro razumeo/-la?

Komunikacija može povremeno da se podrži tako što ćemo pokazati koliko nam je stalo do toga da sve dobro razumemo. U tu svrhu mogu da posluže: zapitkivanje, parafraziranje i sumiranje.

Zapitkivanje: tražimo dodatne informacije o tome o čemu osoba govori, ali ne tako često i takvim tonom da to izgleda kao požurivanje, saslušavanje ili proveravanje našeg sagovornika. Hoćemo da pokažemo da pratimo i da nas sve to veoma interesuje.

Pitanja se mogu postavljati i da bi zaista proverili da li smo sve dobro razumeli, na primer:”Da li grešim kada misli da si ti” ......ili“ Jesam li dobro razumela da...“

Ovakvu zainteresovanost i oprez sagovornik će, verujte, nastojati da vrati kada na vas dođe red da govorite. Izbeći ćete stalna dodatna objašnjavanja s njegove strane, a sasvim sigurno ćete i čuti nešto što niste znali ranije.

Parafraziranje: Vraćamo istu poruku i to tako da joj ništa ne dodamo i ne oduzmemo. Koristimo druge reči, ali istog ili veoma sličnog značenja.

Na primer: Osoba A: “Kada mi je to rekla, ostala sam potpuno poražena”.

Osoba B: “To te veoma pogodilo, je li ?”

Sumiranje: I u toku razgovora, a i na kraju, može se kratko rezimirati ono što je osoba rekla. Na primer: “Znači, ti si ispričao stvar prijatelju i obavezao si ga da ne ne širi priču dalje. Najviše te pogodilo kad si čuo da on nije odžao obećanje. Osetio si da te izdao, zar ne?”

Uvažavam tvoje stanovnište

Dobro je da aktivni slušalac koristi pozitivan jezik, odnosno dobronamerne izraze i način gledanja na stvari, “iz kože „onoga ko je zaista neke događaje proživeo, sa njihove tačke gledišta. Recimo, umesto da kaže „Ti si nervozan“, on kaže „Tebi smeta galama“. Ili „Nisi primetio ovu stoličicu“, umesto „Ti si stvarno nespretnjaković.“